Ljubica Zdionica iz Bežanijske kose imala je idiličan život, krov nad glavom, posao u državnoj firmi, a ostvarila se i kao majka. Tek što joj je ćerka napunila tri godine, dobila je otkaz i sa papirom tehnološkog viška završila je na ulici. Tačnije, u baraci smeštenoj između bežanijskih solitera i groblja. Punih dvadeset i jednu godinu, ova žena živi u uslovima nedostojnih čoveka. Bez struje, vode, kupatila. "Stanovala sam pod kirijom i firma mi pukla, radila sam u fabrici satova i firma mi se raspadne i dođem ovde sa ćerkom kada je imala tri godine. Tu je bilo puno baraka ranije. Pravili su neku zgradu tu, i onda sam ja ušla u najgoru baraku jer nemam gde. Reko`, uzeću tu pa neka je najgora, samo da imam gde da spavam, da imam da se odmorim negde", priseća se ona prvih dana provedenih u baraci, koju je vremenom učinila funkcionalnom.